Pogledajte! Moj model planetskog sistema stoji gotov oko nas. On je dvadeset milijardi puta manji nego što je stvarnost. U tome merilu pretstavljeno je Sunce kuglom koja ima prečnik od sedam santimetara. Eno, tačno u sredini stola ovog paviljona stoji crvena bilijarska kugla te veličine.
To je naše Sunce! Sednite u ovu pletenu naslonjaču i uživite se u tu iluziju. A sada pogledajte oko sebe! Od stuba do stuba paviljona razapet je beli svileni konac. To je putanja Merkura, planete koja je najbliže Suncu. U odabranom smanjenju, ima ta putanja poluprečnik od tri metra, taman koliko su stubovi paviljona udaljeni od njegove sredine.
A sada pogledajte dalje. Na dva i po metra iza putanje Merkurove, dakle sa poluprečnikom od pet i po metara… je putanja iduće planete, Venere. I ta planeta, kao i sve ostale, obilazi svoju putanju u istom pravcu kao i Merkur.
Na dva metra iza Venerine putanje, dakle sa poluprečnikom od sedam i po metara, vidite novu planetsku putanju. Nju sam pretstavio zlatnim koncem, razapetim preko tuja i jela. To je staza naše Zemlje.
Četiri metra dalje, dakle sa poluprečnikom od jedanaest i po metara, razapet je, od bora do bora, a poduprt još i belim baštenskim štapovima, nov plavi krug. To je putanja Marsa.
Ova četiri kruga koja su se obavila oko moga paviljona pretstavljaju putanje unutarnjih planeta. One su spolja optočene širokim međuprostorom od dvadeset sedam i po metara, koji ih deli od spoljnih planeta. Zbog toga moramo ostaviti za jedan časak ovaj paviljon, da putanje tih planeta izbliza razgledamo.
Prva po redu od tih spoljnih planeta koje su znatno veće od unutarnjih, jeste Jupiter. Ta putanja ima poluprečnik od trideset devet metara, pa sam je jedva mogao smestiti u moj vrt. Njegov prečnik je preko jedanaest puta veći od Zemljina. Zbog toga se mogu u zapreminu Jupitra smestiti hiljadu tri sto Zemljinih kugala. On je najveća planeta, pa zaslužuje ime gromovnika.
Iza Jupitra kruži oko Sunca Saturn, ona čudnovata planeta obavijena čarobnim prstenom. Njegova putanja ima u mojem modelu prečnik od sedamdeset jednog metra, pa je samo jedan deo njen mogao da stane u moj vrt. Ta planeta je nešto manja od Jupitra, ali još uvek toliko ogromna da preko osam stotina Zemljinih kugala mogu stati u nju.
Ovih šest planeta, u koje uračunasmo i Zemlju, jedine su koje su bile poznate do 1781 godine. Te godine otkrio je slavni Heršel jednu novu planetu, Uranus. Njena putanja imala bi u našem modelu poluprečnik od sto četrdeset četiri metra, pa bi pala sasvim izvan granica moga vrta, a zalazila bi i u sam Dunav.
Godine 1846 pronađena je još jedna nova velika planeta, Neptun. Putanja Neptunova imala bi u našem modelu prečnik od dve stotine dvadeset i pet metara, pa bi dobrim delom pala u Dunav, ali se ne bi od njegove obale udaljila više od sto pedeset metara.
Godine 1930 pronađena je opet jedna nova velika planeta, Pluto. Njegova vrlo ekscentrična i jako nagnuta putanja imala bi u našem modelu poluprečnik od tri stotine metara, a valjalo bi je postaviti tako da njena najbliža tačka Suncu bude udaljena od naše bilijarske kugle dvestodvadeset i četiri metra.
Vratimo se opet u paviljon, pa obuhvatimo odande jednim pogledom ceo ovaj model sa zamišljenim putanjama Uranusa, Neptuna i Plutona. Zamislimo još da se sva ta zrnca kreću po svojim putanjama s desna na levo i vrte oko svojih razno nagnutih osa u istome pravcu. Ako i vremena stvarnog obilaženja planeta oko Sunca smanjimo u našem modelu, i to toliko da jednoj stvarnoj godini odgovara jedan minut u modelu, onda ćemo dobiti ovu sliku: Merkur će obići svoju putanju za 14 sekunada, Venera za 37 sekunada, Zemlja za 1 minut, Mars za 1 minut i 52 sekunde, Jupiter će upotrebiti za svoje putovanje oko Sunca skoro 12 minuta, Saturn nešto više od 29 minuta, Uranus 84 minuta, Neptun 165 minuta, a Pluto 248 minuta. Znači da ova poslednja planeta treba 248 godina dok obiđe Sunce.
